Истраживања - Сува планина - Бељaница - Наредни задаци
После неколико одлагања из "објективних разлога", почетком јула 2004. већ знајући да на планини Бељаници има чуваркућа, кренули смо на ову експедицију у намери да утврдимо колико их је различитих али и да снимимо ситуацију и са жедњацима и камењаркама као и да у наставку сагледамо и проценимо могућности да се настави истраживање у источној Србији, у региону Бора.
Одлучили смо да врху Бељанице приђемо са северне стране јер је она приступачнија од јужне. Из ранијих посета смо знали да на јужној страни покривеној пашњацима и листопадном шумом све до самог врха хридина на темену планине нема сукулената.
 |
Сладаја Прошавши поред јаме Водна, једне од многих у Ресавским рудницима одвојили смо се од пута који од Деспотовца дуж река Ресаве води на исток ка Злоту и упутили на север, путем према Крепољину. Неколико километара северно од Сладаје, малог али живописног ресавском сеоцета, смештеног на западном обронку Бељанице, одваја се шумски пут којим се може стићи до Жагубице. Наравно, под условом да имате одговарајуће возило и довољно храбрости или како ли се то већ зове. |
 |
Најезда крава Возећи кроз мала планинска села и распитујући се код мештана о томе која од две стазе пред нама води ка врху, лагано смо се пењали по северозападној страници Бељанице. Ушли смо у ретке листопадне шуме које су полако прешле у црногоричне. Предео је бивао све лепши и занимљивији. У једном тренутку, док смо застали и на извору обнављали залихе питке воде, изненађење је било прилично масовно! Крдо крава које су ишле ка нама, мучући из свeг грла, натерало је женски део екипе у бежанију ка верном нам Југу. Најхрабрији су остали да сликају. |
 |
Примирје На срећу, убрзо се појавио локални каубој и, на највеће задовољство дама, растерао краве објаснивши нам да оне само траже јарму. Наиме, њихови власници повремено долазе и дају им неопходну со и друго из руку па су оне мислиле да ће и са нама тако проћи. Разочарење је било обострано па смо се растали, краве ка шуми а ми ка врху Бељанице. |
 |
Човек на путу! Пут којим смо се возили није био баш од најбољих макадамских путева, заправо, није баш био ни макадамски. Једноаставно, ако пажљиво возите и имате среће цела ствар некеко пролази уз сталну лупњаву камења које лансирају точкови ка поду аута. Али и срећа уме да окрене леђа. Овог пута жртва је био Југо а не човек који лежи на путу. Није прегажен, само поправља откачени ауспух. |
Но, у свакој невољи може бити и среће. Место на коме смо застали је било препуно жедњака. Док су једни указивали прву помоћ Југу, други су вредно снимали жедњаке и узимали узорке. Регистовали смо три на први поглед различита таксона и означили их са Sedum 1 до Sedum 3.
Одатле па све до врха непрекидно смо налазили на прва два док трећи изнад висине од 1000 м више нисмо налазили. Одлучили смо да тај потез дуж пута, почев од око 700 м.н.в. па до око 1.000 м.н.в. означимо као налазиште БЕ-2, остављајући ознаку БЕ-1 за територију на врху планине.
 |
На врху Бељаница После вожње од пар сати, што због планираних, што због непланираних застајкивања, успели смо да коначно превеземо тих "десетак (сеоских) километара" и стигнемо на највиши врх Бељанице који се зове исто тако - Бељаница. Невероватно је колико је приликом распитивња код локалног становништва километар кратак а колико касније уме да се издужи. Нашли смо се на 1.339 м.н.в. |
 |
Поглед на Кучајске планине Са врха се пружа величанствен поглед ка југу на долину Ресаве и непрегледно море Кучајских планина. Не северу, од куда смо и дошли, поглед пада на камениту висораван прошарану безбројним жутим јастучићима од расцветалог жедњака. И једним црвеним - нашим аутомобилом, којим смо дошли готово до самог врха. |
 |
Поглед на запад - налазиште БЕ1 Ка западу се поглед пружао на територију на којој смо, према ранијим налазима, очекивали да ћемо пронаћи и чуваркуће а не само жедњаке. Тај простор на самом врху гребена у ширини од око 1 км а дужини од око 2 км ка западу смо означили као налазиште БЕ1 у ужем смислу. У ширем смислу оно обухвата цели хрбат, километрима ка западу и истоку од врха, али се чуваркуће могу наћи само на овом простору, за разлику од жедњака, којих има по целој Бељаници. |
 |
Изложбени пано Свуда око нас пружала се површина прекривена кречњачким стенама између којих је расла мање или више густа планинска трава, бројно жбуње клеке и шипка и ретко, ниско и кржљаво листопадно и четинарско дрвеће. У пукотинам стена било је безброј здравих и једрих чуваркућа, жедњака и камењарки. Неке од њих су изгледале као прави правцати панои на изложби сукулената. |
И овде је било безброј жутих жедњака, истих оних које смо уочавали и на нижим локацијама, али овде су изгледали одиста величанствени, окупани морем сунца и свежег, чистог ваздуха.
Непосредно уз њих сретали смо безбројне примерке лепих, здравих чуваркућа са листовима као од плиша, поцрвенелим од богатог сунца.
Но, осим ове једне врсте, коју смо препознали као Sempervivum rutenicum, нисмо пронашли иједну другу врсту.
Али, зато смо пронашли безброј камењарки у изванредно добром стању, самих или у свом уобичајеном друштву са жедњацима и чуваркућама.
Овога пута није било разлога да бар неколико не извадимо пажљиво из пукотина стена и понесемо са собом.
Колико год би поход на Бељаницу, да није било гладних крава, био лишен сваке авантуре, повратак са врха и наставак путовања ка истоку, путем дуж долине Ресаве био је сушта супротност. Негде на пола пута ка Бору, кад се већ увелико смркло, мештани су нас добронамерно обавестили да је пут испред нас непроходан услед одрона и да је водена препрека непрелазна. Једини пут је водио или назад, што никако нисмо желели, или заобилазницом ка југу, шумским путевима кроз Кучајске планине.
Тај део путовања, дугог неких "18 сеоских километара" и 4 сата вожње шумским стазама по мрклом мраку и густим шумама нас је још једном уверио да је све релативно. Али, то је нека друга прича.
Дизајн: Кокотовић Миле |
1994-2005 |
 www.DKS.org.yu |